Интелигенција је постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства вашег народа. Пре великог рата је ипак чувала неке обзире, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови „интелигенције", још била родољубива. Многи млади студенти су у време Челопека ступали у чете Бабунског и других. Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. Зато је најпреча брига интелигенције, када је букнуо велики рат, била да на сигурно смести своје припаднике. Истина, има и много изузетака, али они који су се издавали за духовне вође нације, по правилу, нису били тамо где им је било место по улози коју су себи приписивали: на челу наоружаног народа, да буду први који ће се жртвовати. Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би и рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству. Много, премного универзитетлија, „интелектуалаца" - често резервних официра - било је у рововима у Женеви, Паризу, Лондону и другим местима. Зар Гролови, Лазари Марковићи, Белићи, Радоњићи, Боже Марковићи итд. нису схватили да губе морални углед код сваког човека поштена срца коме је познато да њихови вршњаци истих година, (док они лагодно живе у Швајцарској, Француској, Енглеској), херојски умиру бранећи отаџбину на бојном пољу, на негостољубивим планинама Македоније и Албаније? Да би се оправдали, говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило оно што рат буде уништио, па да ради тога добро чувају свој живот у скровишту. Рђав изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у томе народу када опасност прође. Прави народ добро осећа да онај који ништа није дао за отаџбину нема никаква права на њу.

   Многи имућни људи су следили пример „интелигенције", ако не ради себе, оно бар ради синова стасалих за пушку. Колико је снажних младића претрпавало швајцарске, француске и енглеске универзитете уместо да са својим исписницима буду у рововима. Они су чинили будућу послератну „интелигенцију" коју је требало сачувати за отаџбину! Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много лепше чак и ради успомене на оца, да, уместо полицијског досијеа, син најпознатијег српског државника има обичну камену плочу са натписом: Раде Пашић, погинуо на бојном пољу?

Већ сам рекао да је међу интелектуалцима било многобројних изузетака. Лично сам познавао неколико чланова универзитета који су испунили своју дужност, и то у потпуности. Многи се нису вратили. Лекари који су такође интелектуалци, често прави, скоро листом су дали све од себе и смрт их је знатно проредила. Они су пружили леп пример. Гимназијски професори су исто тако имали много својих међу борцима, сразмерно много више него они који су морали да дају најсјајнији пример: Надувена „интелигенција" се током рата као што рекох истицала кукавичлуком, а што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење.

   У другим земљама, и пријатељским и непријатељским, „интелигенција" се одлично жртвовала на бојном пољу или се, ако није била способна да носи оружје, сатирала на помоћним ратним пословима. „Интелигенција" Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно. Одговарате ми да су ваши „интелектуалци" бринули о младима у избеглиштву, да су се бавили пропагандом итд. Ма немојте! Ваше универзитетске професоре је држава добро плаћала за тај посао и током избеглиштва. А само се неколико средњошколских професора посветило васпитању ваше избегле деце. „Главешине" универзитета су шетале с једне школске прославе на другу да би тамо на речима величали јуначко жртвовање ваших војника, жртвовање које нису хтели да деле, а које им је служило као властити пиједестал. А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне, лишене искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књиге које су, уосталом, мало или нимало читали они којима су биле намењене. Ко би се у то јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву „Македонију", књигу која садржи малтене само филолошке и лингвистичке расправе? Деловање Лазара Марковића у Женеви било је, истина успешније. Његов лист „Србија" био је добро уређен и извршио је добру пропаганду у неким савезничким и неутралним срединама. Међутим, током његовог боравка код нас у Швајцарској, после повлачења преко Албаније, читаоци тог листа, пријатељи Србије, често су ми постављали питање: зашто Марковић, који тако патриотски пише у свом листу, а који је млад и здрав, није са својим вршњацима у рововима да брани отаџбину?

   Мада је садржај књига интелектуалаца из те интелигенције слабо читан, они су из тога извукли највећу личну корист. Та писанија су им послужила да себи придају значај пред колегама из земаља у које су избегли. Издавали су се за представнике просвећене Србије. Као такве су их свуда примали, тетошили, одликовали итд. Зар није смешно и чак скандалозно видети крст Легије части на грудима професора забушаната „за њихове ратне заслуге", док га нема на грудима најсрчанијих и најјуначнијих војника? Лазар Марковић данас у иностранству важи за једног од најистакнутијих личности Краљевине СХС зато што је са свим спокојно и у потпуној заветрини радио у рововима Женеве док је српски народ преживљавао најтеже дане.

   Не само да вам је „интелигенција" добро искористила жртвовање и одрицање народа већ је захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије него је постала још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата.

   Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци, (лес селијакс), њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били „простаци", добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго.

   Интелигенција је успела у том подухвату погубном по земљу. Истинске вредности српских земаља, посебно оне којима ваша земља све дугује, истиснуте су. Интелигенција љубоморно пази да нове и поштене снаге не прокрче себи пут. Чим неку открије, удара је по глави док не утоне у блато. Интелигенција вам се бацила слепо у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље. Колико се универзитетских професора и других интелектуалаца не кандидује на свим изборима? "Интелигенција", којој не недостаје искривљена памет упркос претварању и сервилном опонашању сваке лоше "модерне" тековине елите са старијом културом савршено увиђа да не успева да се изједначи са с њом зато што она има и стари фонд стварних вредности које ова не познаје. Зато из дна душе и из свег срца завиди овим образованим странцима. Сматра да је понижена и због тог понижења свети се странцима који живе у вашој земљи. То је одвратна ксенофобија јер у њеној основи није неко родољубиво осећање, већ ружно и малоумно самољубље. Ако и није препоручљива, ксенофобија се у неким случајевима може опростити и то онда када проистиче из страха за добро отаџбине. Ако је изазива искључиво егоистична завист, као што је случај са вашом интелигенцијом, онда је мрска и малоумна.

    Наравно, пошто је воде ниска осећања, „интелигенција" клечи пред новцем. Што више новца има неко, ма колико ма колико га нечасно стекао, то га она више уважава и истовремено му завиди. Краљ новац господари вашом интелигенцијом. По њој, човек све себи може дозволити под условом да има много новчаница у џепу. Част је непозната вредност на берзи „интелигенције". Частан човек се сматра глупаком, а цени се само онај који лукавством уме да окрене догађаје у своју корист. Природно је да родољубље не иде уз таква осећања. Стога та лепа врлина сасвим недостаје вашој „интелигенцији". Оно што она у згодној прилици хоће да подметне као родољубље само је обична завист према другима. Многи припадници „интелигенције" би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи.

   Као и сва неморална бића и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава. То ју је навело да се, после рата, скоро одмах помири са најгорим непријатељима своје земље, са Немцима. Само десет година после последњег топовског пуцња, њих примају као повлачење.

   Но, да се вратимо „интелигенцији" сејачици раздора када треба сједињавати. Та интелигенција би, да је то права интелигенција, морала да буде на челу оних чији је задатак да обнове земљу после година искушења, требало би да она складно уређује сарадњу са вашом браћом након што су ослобођена захваљујући вашим ратним жртвама и да усмери земљу на пут напретка, што би било лако са тако бистрим народом и богатом земљом каква је ваша. Њено је било и да бди како се ваши обичаји и добре особине, што је чинило вашу снагу, не би изгубили. Шта је она, међутим, стварно учинила? Уништила је и срозала све оно добро што сте имали. Баш захваљујући њој све ређе се наилази на онај једноставни, а ипак веома узвишен дух који је омогућио вашем народу да остане нетакнут упркос вековном угњетавању. Интелигенција вам је деловала попут буђи. Заразила је све што је с њом дошло у додир. Та трулеж већ захвата и село. Ваше кршне сељанке већ знају за шминкање и свилене чарапе. Припазите док не буде прекасно!

   Уместо да делује позитивно, ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави земља вам је изгубљена. Почистите кућу, пометите све охоле и штетне марионете. Немојте да вас засене људи који у суштини немају никакву вредност, али чији је лош пример неизмерно опасан по духовно здравље вашег народа. Не клањајте се више новцу до земље. Новац не доноси ни срећу ни углед. Може се он поштено зарадити и, ако га власник користи да би чинио добра дела око себе, поштујте таквог човека због његовог рада и због начина на који он користи стечено богатство. То је добар пример младима. Новац, међутим, може да буде и нечасно стечен и, нажалост, то је данас веома чест случај. Будите горди пред тим нечасно стеченим богатством. Немојте правити нагодбе с њим тако што ћете ласкати његовом власнику. Не пружајте руку милионеру који је стекао милионе мешањем песка са брашном намењеним вашим војницима који су се борили за отаџбину. И немојте мислити да тако ваше одбијање неће бити делотворно. Ујешће то тог човека више него што мислите, а то ће бити добар пример младима и они ће увидети да се белег који оставља нечасно стечени новац не може избрисати са руке непоштена човека.

   А сада да попричамо о вашим политичарима, од којих су многи из редова интелигенције и на које се, према томе, односи све што сам управо рекао. Ваша средњовековна историја и јунаштво стварали су од вас ратнички народ све док сте били слободни. Хајдуци су у доба робовања наставили ту традицију. Затим долази ослобађање под Карађорђем, и борба до коначног ослобођења. Када је то постигао, ваш народ је, толико навикнут на борбу, ако не би имао спорова са спољним светом, покушавао да унутар земље задовољи ту борбеност. За то је нашао начина у политици и одао јој се душом и телом. Међутим, по старом обичају ратника да се боре за врховног вођу, унутрашња политика је за вас била странчевање, то јест везивање за судбину неке личности, вође или групе. Све док су вас спољни непријатељи остављали на миру, своје борбене потребе сте задовољавали свађама политичких странака. Чим би се непријатељ појавио на граници, заборавили би сте међубратске спорове и сви бисте се супротставили спољној опасности. Били сте и остали борци и ето зашто сте још и данас огорчене политичке присталице које се не боре за идеје већ за личности, присталице које постају родољуби тек у тренутку спољне опасности. Сетите се ратова од 1912. до 1913. и рата 1914. Када је одјекнуло звоно за узбуну, да ли сте и даље били радикали, самосталци, либерали или неки други партијаши? Не, били сте само Срби, и као такви сте величанствено извршили своју дужност.

   Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа. Док су страначке вође и њихови штабови још били родољуби - а, судећи по свему ономе што сам прочитао и чуо, у то време су заиста били - зло још није било нарочито велико. Истина, то није погодовало брзом и мирном развоју. Уосталом, после дуготрајног робовања какво је било ваше, није се могло тражити од народа који је тек повратио слободу да буде мудар као људи који су дуго живели у њој. Уз то, ваша тек васкрсла држава је узимала за пример политичке системе већ прилично деформисане чак и у земљама веома старе и континуиране културе. Најзад, родољубље је код страначких вођа било још довољно делотворно и спречавало их је да свесно раде против интереса земље.

   То се, међутим, мало-помало мења. Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше страначке политике, па сад имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта говорим - они згрћу богатство. Ако сте пре рата и имали политичара који су, у свом већ странчарењем искривљеном духовном склопу, имали у виду само оно што су сматрали добрим за земљу, парламент вам је већ био преплављен људима који су тражили личну корист у тим политичким страстима. Трка за министарским положајима је почела! Ваша скупштина већ није била израз народне воље. Тако су, током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жртвује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика - профитера Велизара Јанковића, резервног официра, испословала да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности. Скупштина ваше земље, једне од најјуначкијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницама у рату - парламент забушаната. Неки посланици, њих врло мало, побунили су се против онога што су, с правом, сматрали срамотом за Србију. Они ће се придружити онима који су се борили. Ти родољуби су били Алекса Жујовић и Драговић а ниједан није припадао интелигенцији.

   А какву су улогу одиграли ваши забушанти из Скупштине за време рата? Да ли су бар покушали да ублаже недостатак храбрости и родољубља обављањем неког корисног посла искључиво за добро земље и забораве приватне и презира достојне страначке интересе? Нису! Што је рат дуже трајао, то су они поново западали у страначке свађе. Најпре у Нишу, затим на Крфу, приредили су свету кукавну представу отимања политичара о министарске фотеље док им је отаџбина крварила из свих вена и док им војници херојски умиру на бојном пољу. Био сам на Крфу марта 1918. и три седмице сам гледао како вам се политичари жестоко боре за власт изазивајући министарске кризе једну за другом. Згадио сам се и стидео се, за, на бојном пољу, неукаљано српско име.

   И ти чудновати посланици-забушанти једне ратничке и јуначке нације сматрали су да острво Крф није довољно удобно а можда и недовољно сигурно за тако значајне људе попут њих. Копали су и рукама и ногама да се Скупштина са Крфа премести у Кан, где би, онако добро плаћени као што су били, могли да воде још много лепши живот. Да, Скупштина је била потпуно бескорисна, бар после повлачења преко Албаније, када је непријатељ заузео целу Србију. Ако су, ради угледа, желели да је одрже по сваку цену, место јој није било на Крфу, већ у бомбардованом Битољу. Нисам се устручавао да то кажем вашим политичарима на Крфу у марту 1918. „Па, Битољ је под непријатељском ватром и Скупштина би била бомбардована", говорили су ми ти политичари. „Па, шта?", одговорио сам им, „војници су вам тамо иако се град бомбардује. Наравно, вероватно ће бити густо. Неки од вас ће тамо можда погинути као што гину и војници. Није то, међутим, већа несрећа од погибије бораца. Напротив, живот неког некорисног посланика данас је мање вредан од живота најобичнијег војника". Разумљиво, те им се речи, а биле су истините, нису много свиделе, баш као што је министар Велизар Јанковић био непријатно изненађен када сам му рекао да је њему, српском младићу десет година млађем од мене, странца, место у рову, а не у салонима хотела „Велика Британија" на Крфу.

   Ваши политичари - странчари избегли су у Женеву, Париз, Ницу, Лондон. Рат и невоље властите земље ничему их нису научили. Наставили су страначке свађе у земљама у којима су нашли уточиште. Својим домаћинима су тако кукавно приказивали како се браћа међусобно раздиру. Истина је да политичари нису придобили симпатије за српски народ већ војници и сељаци који су радије гинули него повијали главу пред нападачем. Када сам се, после повлачења преко Албаније и пре придруживања војци на Солунском фронту, такорећи даноноћно борио за вас, и сам сам морао да трпим због њихових сплетки и кукавичлука. У ствари, мене, који ништа нисам знао о вашим страначким борбама, позвала је влада са почетка рата да помогнем вашем народу, влада којом је председавао Пашић. То је било довољно политичарима забушантима из странака супротстављених Пашићу да ме прогласе „радикалом", човеком кога треба тући и најподмуклијим оружјем. Они су то чинили, па су смислили и такву грозоту да ме поткажу савезницима као шпијуна који ради за централне силе, и то мене који сам све жртвовао за ваш народ! Срећом, савезници су били сигурни у мене. Дали су ми тај срамни документ да га чувам у архиви као доказ људске злобе и незахвалности. Било ми је тешко, веома тешко када сам увидео да су људи из народа којем сам све жртвовао способни за такав злочин, али ми није ни падало на памет да због тога окривим цео народ. Прогутао сам ту горку пилулу, прећутао сам и ипак наставио да се жртвујем за вас јер сте ви браћа мојих величанствених другова са фронта. Сада знате шта ме је у току целог живота највише заболело, а исто тако знате да су ми ту бол нанели ваши страначки политичари.

   Управо су ваши страначки политичари, не бих рекао смислили, већ прекомерно искористили и чувен случај око „Црне руке" на Солунском фронту. Та афера није била тако озбиљна јер ја данас више не верујем у онај наводни атентат на принца регента Александра. Данас сам убеђен да су сваки делић тог атентата измислили ваши политичари. Случај се морао разрешити између наводних завереника и војних руководиоца. У то време сам предложио вашем вођи, тада принцу регенту, да позове окривљене и да им одржи следећи говор: „Припадали сте тајном удружењу које се бавило политиком и које је хтело да наметне своје ставове народу. Ви знате да је то противно закону и да се ви, војници, не смете бавити политиком. Морали бисте да будете кажњени, али смо у страшним борбама. Поред тога, знам да ви волите отаџбину. У овом трагичном тренутку по нашу земљу, ја нећу да сами осуђујемо припаднике војске на којој почива сва наша нада. Желимо да заборавимо вашу грешку, али ви идете на прву линију, храбро се борите за ову земљу која вам опрашта, а ако треба, жртвујте се за њу." Принц Александар је био вољан да тако поступи, али су га политичари убедили да су угрожене све слободе српског народа и да треба препустити „правди", њиховој „правди", да слободно делује. План им је био тако добро изведен да сам и ја у једном тренутку поверовао да земљи прети велика опасност од „завереника". Касније сам, међутим, увидео да је „Црна рука" била само родољубива реакција против диктатуре политичких странака и да су се оне браниле врло сумњивим средствима. У Женеви су човека који је био, можда, најнесебичнији и најискренији пријатељ савезницима потказали као шпијуна, у Солуну су наложили да се осуде храбри официри ратници због завере против безбедности државе и против владаревог живота. То су поступци ваших страначких политичара!

   Треба ли вас подсећати да се ти политичари-странчари нису задовољавали тиме што ће склонити себе, већ су искористили свој утицај да склоне сву своју породицу и пријатеље?