Ваши политичари - странчари избегли су у Женеву, Париз, Ницу, Лондон. Рат и невоље властите земље ничему их нису научили. Наставили су страначке свађе у земљама у којима су нашли уточиште. Својим домаћинима су тако кукавно приказивали како се браћа међусобно раздиру. Истина је да политичари нису придобили симпатије за српски народ већ војници и сељаци који су радије гинули него повијали главу пред нападачем. Када сам се, после повлачења преко Албаније и пре придруживања војци на Солунском фронту, такорећи даноноћно борио за вас, и сам сам морао да трпим због њихових сплетки и кукавичлука. У ствари, мене, који ништа нисам знао о вашим страначким борбама, позвала је влада са почетка рата да помогнем вашем народу, влада којом је председавао Пашић. То је било довољно политичарима забушантима из странака супротстављених Пашићу да ме прогласе „радикалом", човеком кога треба тући и најподмуклијим оружјем. Они су то чинили, па су смислили и такву грозоту да ме поткажу савезницима као шпијуна који ради за централне силе, и то мене који сам све жртвовао за ваш народ! Срећом, савезници су били сигурни у мене. Дали су ми тај срамни документ да га чувам у архиви као доказ људске злобе и незахвалности. Било ми је тешко, веома тешко када сам увидео да су људи из народа којем сам све жртвовао способни за такав злочин, али ми није ни падало на памет да због тога окривим цео народ. Прогутао сам ту горку пилулу, прећутао сам и ипак наставио да се жртвујем за вас јер сте ви браћа мојих величанствених другова са фронта. Сада знате шта ме је у току целог живота највише заболело, а исто тако знате да су ми ту бол нанели ваши страначки политичари.