Управо су ваши страначки политичари, не бих рекао смислили, већ прекомерно искористили и чувен случај око „Црне руке" на Солунском фронту. Та афера није била тако озбиљна јер ја данас више не верујем у онај наводни атентат на принца регента Александра. Данас сам убеђен да су сваки делић тог атентата измислили ваши политичари. Случај се морао разрешити између наводних завереника и војних руководиоца. У то време сам предложио вашем вођи, тада принцу регенту, да позове окривљене и да им одржи следећи говор: „Припадали сте тајном удружењу које се бавило политиком и које је хтело да наметне своје ставове народу. Ви знате да је то противно закону и да се ви, војници, не смете бавити политиком. Морали бисте да будете кажњени, али смо у страшним борбама. Поред тога, знам да ви волите отаџбину. У овом трагичном тренутку по нашу земљу, ја нећу да сами осуђујемо припаднике војске на којој почива сва наша нада. Желимо да заборавимо вашу грешку, али ви идете на прву линију, храбро се борите за ову земљу која вам опрашта, а ако треба, жртвујте се за њу." Принц Александар је био вољан да тако поступи, али су га политичари убедили да су угрожене све слободе српског народа и да треба препустити „правди", њиховој „правди", да слободно делује. План им је био тако добро изведен да сам и ја у једном тренутку поверовао да земљи прети велика опасност од „завереника". Касније сам, међутим, увидео да је „Црна рука" била само родољубива реакција против диктатуре политичких странака и да су се оне браниле врло сумњивим средствима. У Женеви су човека који је био, можда, најнесебичнији и најискренији пријатељ савезницима потказали као шпијуна, у Солуну су наложили да се осуде храбри официри ратници због завере против безбедности државе и против владаревог живота. То су поступци ваших страначких политичара!