Погледајте само како неуредно живи већина ваших студенткиња на универзитету. Потражите у болници статистичке податке о сифилистичаркама, побачајима и абортусима девојака које сте послали на универзитет. Престравићете се. Прошетајте за лепа времена Кошутњаком и пребројте парове студената и студенткиња који тамо, без икаквог устручавања воде љубав. И са таквим женама ви бисте да обновите земљу искрвављену ратовима и таквим женама бисте поверили децу на васпитавање?

   Универзитет је највиша образовна установа у некој земљи. Као таква она треба да буде пример а дисциплина на њој најстрожија. Прво се универзитет мора повиновати неопходним захтевима за добро функционисање државе. А шта сте ви урадили? Допустили сте универзитету све слободе. Позивајући се на „аутономију универзитета", ваши студенти себи допуштају оно што код других неће трпети. Воде страначку политику, желе да намећу земљи своју вољу, а још обрисати нос честито не знају, организују штрајкове, чак и праве мале буне и сл., а ви то лепо допуштате и ту необуздану омладину не кажњавате добрим прутом по стражњици. Зар не увиђате да тако дајете лош пример младима, грађанима, сељацима и радницима? Њима ће неминовно пасти на памет да је и њима дозвољено оно што је дозвољено онима који су одређени да буду будућа елита земље, и тако гајите недисциплиновану, себичну омладину која не хаје за потребе државе.

   Ваши универзитетски професори не чине ништа да би променили то, по земљу, кобно стање. Опет сте ви криви, моји српски пријатељи, што су они које сте изабрали да вам васпитавају студентску омладину тако незаинтересовани. У ствари, ви не постављате на та почасна места у образовању своје најбоље снаге, већ и ту велику улогу има страначка политика, „кумство", појединачни интереси неких тренутних моћника. Истина је да на универзитету имате људе велике вредности, али су велика већина медиокритети који су на та места стигли захваљујући страначкој политици или њеној подршци. Њих, наравно, нимало не занима морална, па чак ни научна вредност ученика. Они састављају и умножавају своја предавања, крчме их и воде страначку политику како би, на тај начин, зарадили што више новаца. И сами сте их натерали да крену тим путем пошто их плаћате тако мало да им је готово немогуће да живе само од професорске плате ако имају породицу. Велика већина ваших универзитетских професора нису изабрали тај позив подстакнути занимањем за ту науку, већ да би постали посланици, касније министри, или, ако су лекари или адвокати, да би могли, као „професори", испостављати претерано високе рачуне приватној клијентели.. Они убијају оно, за сваки напредак, толико потребно надметање. Уопште се не баве духовним потребама својих ученика. Њиховом кривицом универзитет вам је постао апатриотски. Допустили сте тако да умре дух ваше омладине. Дозволили сте да се она угледа на све оне ваше скоројевиће, забушанте, зеленаше, ратне богаташе, сумњиве политичаре, затроване жудњом за новцем. Ваша омладина је њихова жртва. Образована је по узору на њих. Дужност вам је била да је сачувате од тог узора, а ви то нисте учинили. Припазите да вас тај немар једног дана прескупо не кошта. Може вас коштати и земље јер ова омладина се неће жртвовати на олтару отаџбине кад зазвони на узбуну, (а зазвониће једног дана) као она омладина која је водила ослободилачке ратове. Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.

Закључак

   Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато, што можда с више идеализма него ви волим вашу земљу, од које не очекујем ништа, и јер сам јој жртвовао све оно што човек може да жртвује. А знате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженији. С правом или не, мислим да сам и ја заслужан, макар и у најмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака: да се ослободи окупације. У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.

   Да ми се не би могло замерити због свега, пожурите да поновно стекнете своје истинске врлине и одстраните с вашег тела ружне младеже на које сам вам указао на овим страницама, које ћете читати тек после моје смрти. Ви то можете да учините. Тело вам је здраво, само га прља површинска кожна болест. Трљајте, снажно трљајте своје тело и скините ту ружну прљавштину која га нагрђује и погани.

   Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, (али не и поражена), успела да се врати на своја огњишта као победник, не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

   Упркос свему ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!

Београд, 1. јуна 1928. год. Р. А. Рајс