Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странкама, па су оне постале крајње моћне. Оне су, пре свега, завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника, који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. Будући да се програми многих странака а већина народа их не зна, данас приближавају једни другима толико да се разликују само по неким појединостима, борба између странака се израђа, а поврх свега, и у борбу личности (вођа). Вође су заштићене неком врстом извршног одбора и клуба у којем су сви посланици исте боје. Они на ове увек имају велики утицај, али те институције скривају пред земљом њихову личну власт. То су приватне творевине без одговорности, које уосталом, Устав и не познаје, оне налажу посланицима како да гласају и управљају радом министара. Ти клубови су прави „совјети" у земљи која, с правом, не жели да призна и следи Совјетску Републику, бившу Русију. Вође политичких странака су постали прави диктатори, али уместо једнога њихова земља их има колико има и политичких странака.